Intervju: Vesela Laloš, novinarka Danasa

1. Rebalans budžeta, transparentnost budžeta, izvršenje budžeta (šta je planirano, a šta je realizovano)?

I sam postupak rebalansa budžeta, koji je urađen tokom oktobra, izazvao je kritike maloborjnih opozicionih dobornika pre svega zbog činjenice da je predlog o izmeni budžetskih sredstava upućen u skupštinu pre nego što je on prošao revizorsku kontrolu, dok je revizorski postupak, a i krajnji izveštaj,  zadržan u tajnosti. Taj podatak o odnosu prema najvažnijem aktu grada, i načinima njegovog trošenja dovoljno je ilustrativan da pokaže koliko je i u ostalom lokalna vlast transaprentna.

Detalj koji  to dodatno potvrđuje jesu i skupštinski materijali pisani gotovo hermetičnim birokratskim stilom, i šturim podacima koji su neprestani izvor sumnje čak i odbornicima skupštine da vlast želi nešto da sakrije. Pogotvo tome doprinose  “specijalni manevri” kada se na samom početku sednica podele dopunski materijali, za koje nema dovoljno vremena da se ozbiljno prouče, iako se neretko radi o važnim odlukama. Objašnjenje odgovornih je da se nije imalo dovoljno vremena.

Naravno da je sam budžet tako sročen da svakome ko želi da kontorliše  njegovo trošenje treba pomoćni ekspert kako bi mu objasnio stavke i razrede odnosno raspored trošenja građanskih para.

Već godinama unazad svi budžeti se kreiraju sa namerom da budu „štedljivi i razvojni“, ali je obično rashodna strana na kraju godine iznad planiranog obima, a ukoliko se nešto stavi pod stavku razvojni, onda je to zahvaljujući dodatnim prihodima ili donacijama, na primer iz Evropske unije.

Planovi i projekti

Što se tiče realizacije  planova odnosno projekata koje vlast pogotovo potencira pred svake izbore, dovoljno je navesti par nedovršenih investicija, po čemu je Subotica postala poznata u čitavoj zemlji. Samo obilaznica oko grada, poznata pod imenom Y krak, gradi se već treću deceniju, iako je dužina tog puta svega  23 kilometra. Uglavnom ili nedostaju sredstva – za 23 kilometra ?! – ili nedostaju planovi i projekti, koji su rađeni, prema onome što je javnosti objavljivano, čak dva ili tri puta.

Jedna od svežih subotičkih trauma je rušenje zgrade Narodnog pozorišta, inače zaštićenog spomenika kulture, i porušenog uprkos tome, što dovoljno govori o bezobzirnosti vlasti.  Izgradnja zgrade je trebalo da je već pri kraju, međutim, kako je megalomanski zamišljena, sa mega troškovima, u vreme krize, a što se moglo svakako i naslutiti, posao je potpuno stao. Tu je i nedovršeni kompleks zatvorenih bazena u Dudovoj šumi, na koji su utrošena velika sredstva, ali koji je nakon gotovo deceniju gradnje, sada napušten, da bi se vlast okrenula novom projektu, i izgradila manji bazen u vreme izbora. Nema baš neke logike zašto je to tako, osim u trošenju takođe previsoke sume od oko pet miliona eura na njegovu gradnju.

Jedan od poluzavršenih projekata je i Plato dr Zorana Đinđića, najavljen kao spomenik u čast ubijenom premijeru, a pretvoren u vrlo sumnjivu i nedovršenu investiciju, koja je odnela oko 45 miliona dinara. Plato se inače gradi od 2007. Godine, a prema planu treba da sadrži jednu električnu instalaciju, malu fontanu i popločanu pvoršinu sa svetležim efektima.

3. Da li se na direktorskim pozicijama u javnim preduzećima nalaze kadrovi stranaka ili stručnjaci?

Što se tiče kadvora koji vode javna i komunalnan preduzeća u Subotici, tu je gotovo preslikan manir sa republičkog nivoa vlasti. Nakon svakih izbora, mesta i funkcije u javnim rpeduzećiam dele se kao ratni plen, pa se tako zapošljavaju ne samo nestručni,  u smislu neodgovarajućih kvalifikacija, nego čak ljudi sa nedovoljnim obrazovanjem da bi uopšte mogli biti rukovodioci. U javnom komunalnom preduzeću Čistoća i zelenilo čak za direktora je postavljena osoba koja je sudski kažnjavana. Kriterijum je, naravno, stranalčka pripadnost, i  ni jednom od početka višetranačja ni na jednu važnu i odgvoornu poziciju u gradu nije postavljena neko ko nije imao podršku određene stranke – bilo kao član, ili bilo kao „simpatizer“. Najčudnije je da su i oni koji se tome žestoko protive, kao što je to svojevremeno bio lokalni LDP, ušli su u gradsku vlast po “stranačkoj zasluzi”.

(Priča sa LDP odbornicima ima još tragičniji nastavak – predstavnici ove stranke koji su po stranačkom ključu dobili pozicije u gradskoj vlasti kasnije su napustili stranku, tako da dalje mogu svoje odborničke mandate koristiti po sopstvenoj volji, bez ikakvog polaganja računa makar stranci.)

Naravno, u okviru ove teme veliki problem  su i ostala zapošljavanja po stranačkoj pripadnosti, i javna je tajna da je vrlo unosan biznis postati član neke stranke, pošto se jedino tako može naći uhlebljenje  na državnim jaslima, trenutno jedino sigurna egzistencija. Gradska kuća je prepuna kancelarija i činovničkih stolova, čak se dograđuju i pregrađuju prostorije kako bi se stvorio prostor za još radnih stolova.

PREDIZBORNA OBEĆANJA

Prilično je kratko vreme za realizaciju bilo koji hvećih projekata, te se nova vlast ne može u tom smislu prozivati, ali je svakako ona odgovorna  kao nastavljač bivše garniture,  jer se radi o istim političkim opcijama i strankama. Doduše, generalno, ova nova vlast se može okriviti i zbog stvaranja neprirodno široke koalicije, kojom se ona posebno ponosi, predsatavlajjući to kao izvanredan kompromis na korist građana i u cilju efikasnosti. Praktično u vlast su ušle gotovo sve lokalne parlamentarne stranke,  osim SNS. Na taj način DS, vođa koalicije, je  neinteligentno i providno uništila opoziciju. No, kako je koji pojedinačni prosperitet danas moguć jedino ako si u vlasti, onda nije ni bilo teško podeliti funkcije f funkcijice stranačkim liderima. Tako smo dobili u vlasti i poptuno nedemokratske, pa i nacionalističke stranke poput SPS i DSS, koje građani nikada nisu birali, i koje su obavezno osvajale ispod tri odsto glasova. To je svakako prvo iznevereno obećenja građana, odnosno izneveravanje njihovog poklonjenog glasa i poverenja.

Tu su zatim brojne neafaltirane ulice, čiji su stanovnici dobijali vrlo uverljiva obećanja da će konačno asfalt stići i do njih. Posle izbora završen je samo još jedan kružni tok, i sve je stalo, iako je do tada, pred same izbore, po jedna ulica dovršavana malte ne svakoag dana.

4. Odnos medija i lokalne samouprave?

Što se otvorenosti i komunikacije s medijima tiče, može se slobodno reći da je u odnosu na čak pre desetak godina situacija prilično lošija,  jer je ta vrsta komunikacije dosta centralizovana. Uz manipulaciju PR sistemom, ili makar određivanja osobe ovlašćene osobe za kontakt s medijima, lokalna vlast u suštini sve više drži pod kontrolom protok informacija prema građanima. Ranije je bio slučaj da se novinar može obratiti za inormaciju iz oblasti rada JAVNIH  I komunalnih preduzeća svakoj obaveštenoj i stručnoj osobi u njima, ali se sada gotovo svaka informacija može dobiti jedino od direktora. Koji su, logično je, veoma zauzeti, i do kojih je svakako teško doći.

Otvaranjem Press centra u okviru Gradske kuće stvoren je privid da se lokalna samouprava brine o informisanju, ali se sve svodi na plasiranje najobičnijih, malte ne servisnih infromacija, gde se lokalni funkcioneri  pojavljuju u ulozi sopstvenih portparola – oni najavljuju koncerte, izložbe, festivale, i tu se uglavnom njihovo obraćanje javnostiv i završava.

Možda je zanimljivo pomenuti da je  Subotica imala gotovo dve decenije institut brifinga kod gradonačelnika, koji je jednom nedeljno držao konferencije za štampu i novinarima referisao šta se događa, i bio na raspolaganju za pitanja. To je poštovao čak i autokratski nastrojen Jožef Kasa, ali je DS to jest prvi njegov gradonačelnik aša Vučinć brifing ukinuo, jer nije želeo da ga novinari „rešetaju“. On se i inače vrlo retko pojavljivao pred novinarima samostalno, izuzev kada je reč o grupnim konferencijama za štampu.

Telefonski kontakti takođe imaju veliki nedostatak, jer su između izvora inovinara postavljeni kerberi u vidu sekretarica, koje papagajski daju obećanja da će se njihov šef svakakao javiti redakacijima, što se gotovo nikad ne događa.

Lokalna samouprava je, međutim, izgradila različite odnose sa lokalnim medijia, to jest postoje mediji za koje je vlast svakako dostupnija, ali se ti mediji  se nalaze na platnom spisku lokalne samouprave. Osim za Radio Suboticu, koji je kao gradski radio i dalje pod ingerencijom grada, koji je njegov osnivač i obezbeđuje plate za zaposlene, lokalna vlast s vremena na vreme izdvaja novac i za još 14 medija – na tom spisku su i pojedina udruženja koja i nemaju mnogo veze sa novinarstvom. Po tom osnovu lokalna vlast je slobodna i da očekuje da mediji “imaju obzira” prema njoj, odnosno ona time otvoreno potkupljuje novinare. U teškoj materijalnoj situaciji, niko ne želi da bude Don Kihot.  Tako da je istraživačko novinarstvo opasna i nepoznata zemlja.

5. Ostali problemi

Svakako je najveći problem to što vlast ne brine o stvarnom interesu grada, već iza svega stoje pojedinačni, lični interesi onih koji drže ključne funkcije. Tako se na primer problemi komunalne sfere, od ulične higijene, grejanja  i vodosnabdevanja do urbanizma rešavaju samo u nužnoj meri. Ulice se ne održavaju, odnosno JKP Čistoća ima obavezu da održava higijenu samo u najužem centru grada, ali zato će grad, to jest njegova komunalna policija bez pardona kazniti građane ako ne očiste sneg ispred svojih kuća, na primer. Ako se građanin  u nekoj komunalnoj zavrzlami i požali, shvatiće da je sve to jedan kadija, i da  kao građanin koji plaća te službe u gradu nema nikakvu zaštitu.

Lokalna samouprava je takođe formirala jednu bahatu i bezobzirnu komunalnu policiju, čiji je jedini smisao i zadatak naplaćivanje kazni. Kazne za prekršaje u Subotici se kreću i do 80 hiljada dinara, što je s obzirom na prosečan standard prilično bezobrazan potez lokalne vlasti. Pri tom, kažnjavanje se vrši selektivno, a slična je situacija i sa JKP Parking, koji se takođe pretvorio u preduzeće za naplatu harača od građana. Pri tom, uslovi parkiranja vozila u gradu su očajni, nema nijedne javne garaže, iako su ta obećanja stara već pola decenije. Parking ništa ne ulaže i praktično samo ubira namet od parkiranih automobila.

U svakom slučaju, veliki je problem što je ova, demokratska vlast gotovo  nesmenjiva, jer se Subotica kao višenacionalna sredina kloni one druge, republičke varijante, te je prozivanje i kažnjavanje „jedine demokratske opcije“ makar i njenom smenom zasad nemoguće.